Razgovor s Janom Damjanov, magistricom kliničke psihologije, psihoterapeutkinjom i edukatoricom sociopsihodrame, uoči iskustvene radionice „Novi početak – između onoga što jesam i onoga što postajem“.
Razgovarala: Lejla Džaferović
U svakodnevici ispunjenoj obavezama i očekivanjima kojom najčešće upravljamo u modu autopilota, rijetko sebi poklonimo vrijeme da zastanemo i istinski oslušnemo ono što se događa u nama. A upravo u tim trenucima konstruktivnog susreta sa sobom – često počinju najvažnije promjene.
Psihodrama je jedna od metoda koja takav susret čini mogućim – kroz iskustvo, autentičan dijalog i kreativni proces otvara prostor za bolje razumijevanje emocija, odnosa i životnih obrazaca koje, često nesvjesno, nosimo sa sobom.
Iako naziv može asocirati na pozorište ili glumu, psihodrama je mnogo više od toga. To je nježan, ali snažan psihoterapijski pristup koji nas poziva da važne životne situacije sagledamo iz drugačije perspektive, oslobodimo potisnute emocije i otkrijemo nove načine povezivanja – sa sobom i s drugima.
Uoči iskustvene psihodramske radionice o spontanosti i razvoju novih uloga, sa autoricom i voditeljicom radionice, magistricom kliničke psihologije, psihoterapeutkinjom i edukatoricom Sociopsihodrame Janom Damjanov, razgovarali smo o tome šta zapravo znači doživjeti psihodramu, kome je namijenjena, kako izgleda jedno ovakvo iskustvo i zašto sve više ljudi upravo u ovoj metodi pronalazi put ka većoj unutrašnjoj jasnoći, autentičnosti i emocionalnoj otpornosti.
LIVING: “Rad na sebi” je postao trend; svakodnevno čujemo referisanje na psihoterapiju, koučing… Ipak, odluka o odlasku psihoterapeutu još uvijek se teško donosi jer je stigma i dalje prisutna u društvu. Da li su iskustvene radionice način da se “oslobodimo” i napravimo prvi korak, i šta ustvari dobijamo od grupnog rada?
DAMJANOV: Mislim da je dobro što danas mnogo otvorenije govorimo o mentalnom zdravlju nego pre deset ili dvadeset godina. Istovremeno, čini mi se da je izraz „rad na sebi“ postao toliko prisutan da ponekad zvuči kao da stalno treba da postanemo neka bolja verzija sebe.
Meni je mnogo bliže razmišljanje koje je razvijao Jakob Levi Moreno, osnivač psihodrame. On je smatrao da se mentalno zdravlje ne ogleda samo u odsustvu simptoma ili teškoća, već u bogatstvu našeg repertoara životnih uloga i sposobnosti da se između njih krećemo spontano i fleksibilno.
To znači da mentalno zdravlje nije stanje u kojem nikada ne osećamo tugu, strah ili krizu. Ono se ogleda u tome da imamo dovoljno razvijen repertoar uloga da možemo kreativno odgovoriti na različite životne izazove.
Zamislite osobu koja ume da bude roditelj, partner, prijatelj, kolega, vođa kada je potrebno, ali i da potraži pomoć kada joj je potrebna, da bude spontana, razigrana, kreativna ili da prihvati svoju ranjivost. Što je naš repertoar uloga bogatiji, to imamo više mogućnosti da odgovorimo na različite životne situacije.
Upravo zato grupni rad vidim kao dragocen prostor razvoja. U grupi ne učimo samo o sebi. Učimo kako funkcionišemo sa drugim ljudima. Dobijamo priliku da isprobamo nove načine ponašanja, da dobijemo povratne informacije, da budemo viđeni iz različitih perspektiva i da otkrijemo da imamo mnogo više mogućnosti nego što smo možda do tada verovali.
Za mene psihodramska radionica nije mesto na kome ljudi dolaze da čuju kako treba da žive. To je prostor u kome kroz iskustvo otkrivaju nove mogućnosti da budu ono što već jesu – ali na bogatiji, spontaniji i fleksibilniji način.
LIVING: Vi ste psihoterapeut i edukator psihodrame i sociodrame kao pristupa i škole psihoterapije. Šta Vas je svojevremeno privuklo psihodrami i po čemu se ona razlikuje od drugih psihoterapijskih pravaca? Da li možemo imenovati stanja za koja je psihodrama posebno preporučljiva?
DAMJANOV: Ono što me je privuklo psihodrami jeste činjenica da ne ostajemo samo na razgovoru. Nekada ono što godinama pokušavamo da razumemo kroz reči postane mnogo jasnije kada određenu situaciju vidimo, odigramo ili doživimo u odnosu sa drugim ljudima.
Psihodrama polazi od toga da je čovek biće odnosa. Mi ne živimo samo kroz misli ili emocije, već kroz telo, kroz susrete, kroz uloge koje razvijamo i zajednice kojima pripadamo. Takav pogled na čoveka bio mi je od samog početka veoma blizak.
Vremenom sam sve više otkrivala i njen veliki integrativni potencijal. Psihodrama je samostalan psihoterapijski pravac sa sopstvenom teorijom i metodologijom, ali istovremeno veoma prirodno povezuje različite dimenzije ljudskog iskustva. U njenom radu prepoznajemo sistemsko razumevanje odnosa, analitičko istraživanje unutrašnjih konflikata, iskustveno učenje koje nalazimo u bihejvioralnim pristupima, egzistencijalna pitanja slobode, odgovornosti i smisla, kao i značaj tela i neverbalnog iskustva.
Možda upravo zbog toga psihodramu nikada nisam doživljavala samo kao skup tehnika. Za mene je ona način razmišljanja o čoveku.
Danas tome prirodno dodajem i sociodramu i sociopsihodramu, jer verujem da se lično i društveno gotovo nikada ne mogu potpuno razdvojiti. Naše životne priče uvek nastaju u odnosima, porodici, kulturi i zajednici.
Upravo zbog toga u svom radu često koristim i termin sociopsihodrama. Za mene on označava prostor susreta između lične priče i društvene priče. To je pristup u kojem istražujemo kako društvo živi u nama, ali i kako mi svojim ulogama učestvujemo u stvaranju društva. Ne posmatram čoveka odvojeno od zajednice u kojoj živi, niti društvene procese odvojeno od ličnih iskustava ljudi koji ih čine. Verujem da se upravo na njihovom susretu otvara najveći prostor za razumevanje i promenu.
Što se tiče pitanja kome je psihodrama namenjena, rekla bih da je posebno dragocena u svim životnim periodima kada osećamo da dosadašnji načini funkcionisanja više nisu dovoljni. Kada želimo da razvijemo nove uloge, pronađemo drugačije odgovore ili bolje razumemo sebe i svoje odnose sa drugima.
Šta biste poručili nekome ko prvi put dolazi na psihodramsku radionicu? Da li takvu radionicu možemo smatrati grupnom psihoterapijom?
Mislim da je sasvim prirodno da ljudi imaju tremu kada prvi put dolaze na ovakav način rada. Često čujem pitanja poput: „Šta ako ne budem znao šta da kažem?“, „Šta ako ne želim da radim pred grupom?“ ili „Da li moram da govorim o sebi?“
Odgovor je – ne.
U psihodrami niko nije prisiljen ni na šta. Svako učestvuje onoliko koliko je u tom trenutku spreman. Vrlo često ljudi budu iznenađeni koliko se osećaju sigurno u grupi u kojoj se poštuju granice, različitost i tempo svakog učesnika. Upravo taj osećaj sigurnosti omogućava spontanost, a spontanost je, prema Morenu, jedan od osnovnih pokretača razvoja.
Vrlo često ljudi otkriju da su mnogo naučili o sebi upravo posmatrajući procese drugih učesnika.
Važno je napraviti razliku između iskustvene radionice i grupne psihoterapije. Iskustvena radionica nije grupna psihoterapija, iako može imati snažan lični efekat. Ona je edukativni i iskustveni prostor u kome kroz određenu temu upoznajemo i sebe i način na koji funkcionišemo u odnosima.
Mislim da ljudi sa ovakvih radionica najčešće odlaze sa novim pogledom na sebe, sa većim razumevanjem svojih uloga i sa osećajem da su napravili prvi korak ka nečemu što žele da razvijaju u svom životu.
Za neke je to dovoljno i upravo je to vrednost ovakvog iskustva. Međutim, ima i onih koji na ovakvim radionicama prvi put upoznaju psihodramu, sociodramu i sociopsihodramu kao način rada i požele da ih dublje istražuju. Tada se odlučuju da nastave svoje obrazovanje kroz programe koje organizujemo u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP) – od iskustveno-edukativnih programa, poput Modula iz art terapije i sociopsihodrame i edukacije iz sociopsihodrame, do edukacije za psihodramskog psihoterapeuta. Posebno me raduje kada jedna radionica postane početak nečijeg profesionalnog puta ili dugoročnog ličnog razvoja.
LIVING: Naziv radionice nosi snažnu simboliku i već sam po sebi otvara mnoga pitanja. Kako je nastala ideja za ovu temu?
DAMJANOV: Poslednjih godina sve više primećujem da ljudi ne dolaze zato što ne znaju ko su, već zato što osećaju da stare uloge više nisu dovoljne.
Jedan od važnih koncepata Morenove teorije uloga jeste ideja da tokom života neke uloge razvijamo mnogo više od drugih. Neke postanu veoma snažne i često dominiraju našim životom, dok druge ostanu nedovoljno razvijene ili potpuno zanemarene.
Na primer, neko može biti izuzetno razvijen u profesionalnoj ulozi, ali nikada nije naučio kako da se odmori. Neko odlično brine o drugima, ali mu je veoma teško da zatraži pomoć. Neko je toliko razvio ulogu pomagača da više ne ume da bude onaj koji prima podršku. Neko je odgovoran, pouzdan i racionalan, ali je izgubio kontakt sa spontanim, razigranim ili kreativnim delom sebe.
Ne mislim da su te uloge pogrešne. Naprotiv. One su nas često dovele dovde. Ali u jednom trenutku života više nisu dovoljne.
Upravo tada nalazimo se između onoga što jesmo i onoga što tek postajemo.
Zato sam ovu radionicu nazvala „Novi početak: Između onoga što jesam i onoga što postajem.“
Ne zato što verujem da treba da postanemo neko drugi, već zato što verujem da u svakome od nas postoje uloge koje tek čekaju da budu razvijene.
Za mene razvoj nije potraga za nekim „boljim ja“. Razvoj je širenje repertoara životnih uloga i otkrivanje mogućnosti koje su u nama možda oduvek postojale, ali još nisu dobile prostor da se razviju.
Možda je upravo to najlepše pitanje koje nam psihodrama postavlja. Ne pita nas samo: „Ko sam ja?“, već mnogo otvorenije i, po mom mišljenju, važnije pitanje:
„Ko sve mogu da budem?“
Možda odgovor na pitanje “Ko sve mogu da budem?” nećemo pronaći u jednom razgovoru, jednoj knjizi ili jednom vikendu. Ali ponekad je upravo dovoljno napraviti prvi korak. Iskustvena psihodramska radionica „Novi početak – između onoga što jesam i onoga što postajem“ poziv je upravo na takav susret – sa sobom, s drugima i s mogućnostima koje možda još čekaju da budu otkrivene.
Radionica će se održati 12. i 13. septembra 2026. godine u Sarajevu (Vilsonovo šetalište 10). Više informacija i prijave dostupni su putem linka https://forms.gle/2EMT9RfFzZLpAbMDA
